Budućnost – ko prizna, pola mu se prašta!

na Islandu nije pala na ispitu iz fudbalske igre, ali jeste na svim ostalim, što zabrinjava jer su u tom smislu ponavljači. Budućnost je već ranije, na gostovanju u Ukrajini, protiv Zorje, na sličan način poništila opšti utisak crvenim kartonima i ponašanjem koje odudara od sportskih terena. Breidablik je na kraju pokazao strpljenje, pokupio što mu se poklonilo i sa dva gola viška dolazi u Podgoricu, na susret koji je izuzetno bitan, ne samo za Budućnost, nego i za budućnost crnogorskog klupskog fudbala.

Kad smo već kod ponavljača, sukob sa kapitenom Ivanovićem, na dan početka evropske avanture, sada već prerasta u nekakav holivudski klasik, poput Rokija ili Ramba, saga u nastavcima, koja je došla do drugog dijela. Godinu dana ranije, Grbić i Božović su izašli iz kluba zbog sličnih ili manje sličnih razloga, roster je ostao bez važnih figura, što se odrazilo na konačan ishod. Da stvar bude specifičnija, desetak dana ranije, Ivanović je stavio paraf na produžetak ugovora.

Budućnost je tokom ovog ljeta položila već tri vrlo pristojna fudbalska ispita. Već u prvom duelu, protiv Lapija, moglo se vidjeti šta je to Aleksandar Nedović sa momcima radio tokom cijele prošle sezone, Budućnost je igrala solidan fudbal, napadala loše tačke kosovske ekipe, imala visok procenat realizacije, došla do stabilne prednosti, koju kasnije nije uvećala zbog nervoze i nestrpljenja karakterističnog za mlade ekipe.

Činilo se da je pobjeda protiv Lapija na startu evropske avanture bila lijep poklon za izdanja Budućnosti protiv Sutjeske u drugom dijelu sezone. U tim mečevima, Nedović i momci su dokazali da mogu da sabiju sve što znaju u 90 minuta, da se isprse, pokažu onu prijeko potrebnu fudbalsku bezobraznost, iskoriste sve vještine koje posjeduju, ali i mane rivala. Vrlo bitno je istaći, Budućnost skoro da ima istu ekipu kao prošle sezone i pomjeranja u timu su minimalna, što mnogo pomaže u ovom trenutku.

Drugo poluvrijeme protiv Lapija pokazalo je da sve ne može i neće nikada biti idealno. Isključenje štopera iz Brazila, otvorilo je mnogo prostora za Podgoričane, koji sa tim prostorom nijesu znali šta da rade, izgubili su ritam iz prvog dijela, bez jasne ideje, da li brane plus dva ili napadaju tim sa igračem manje. Kasnije smo saznali da su imali i problema u pripremi utakmice, zbog povreda i virusa, ali bilo je jasno, da je fizička sprema problema, ali i specifična nervoza, koja je bila jako naglašena kroz negativnu gestikulaciju, verbalnu i neverbalnu.

Zato smo na samom kraju ušli u nervozu, Perišić i Progni su se dohvatili glavama, zapadna tribina ušla je u sukob sa klupom kosovskog tima, a navijači su istakli transparent koji je Budućnost koštao novaca, a igrače dodatnog stresa i nervoze na Kosovu. Predigra za utakmicu u Prištini je bila od onih, gdje ne želite nikog svog na terenu i oko njega, a ako ste komentator, morate da birate svaku riječ, da ne bi pretjerali u bilo kom smilu, ukratko, ne bilo primjenjeno nikome.

To su zadaci za sve segmente kluba, strategija i planiranje, uzroci i posledice, sve što ste uradili danas kod kuće, može se itekako odraziti na sve ono što će vas dočekati na strani, pa je Budućnost od laganog revanša protiv rivala od kojeg ste sigurno bolji u svakom trenutku ušla u nadmetanje sa neizvjesnim krajem, na terenu i van njega. Kao što neko lijepo napisa, za te pare, mogao se uzeti igrač koji pravi razliku, makar na crnogorskim terenima.  

Protiv Lapija u Prištini, Budućnost je pokazala da ima maštovite i talentovane fudbalere, koji u ovom trenutku ne mogu da igraju na isti način u ofanzivi i defanzivi, da imaju mnogo momaka koji su spremni da se žrtvuju da talenat ofanzivaca dođe do izražaja, a ponašanje se moglo svesti pod visoku ocjenu u vrlo nesvakidašnjim okolnostima koji sa sportskim nemaju veze, nego više liče na paranormalno. Budućnost je ugrabila remi na Kosovu, a mogla je da nokautira grogiranog rivala. Nije, jer noge jednostavno nijesu izdržale, razapete između defanzive sa nekoliko fudbalera manje u njoj i napada u kojem nije bilo rutine i smirenosti.

Upisali smo prolaz protiv Lapija pod očekivan, mada je malo ljubitelja fudbala u Crnoj Gori svjestan naše realnosti. Budžet ekipe sa Kosova je veći, rejting tamošnje lige je za dvadesetak mjesta bolji, Lapi sebi može da priušti mnogo više stranaca nego Budućnost. To na kraju nije bilo toliko bitno, koliko ono što su momci sa Nedovićem na čelu pokazali na terenu, a to je na momente izgledalo brzo, jasno, moderno, napunilo nam oči i zagrijalo srce.

Prethodnih godina jako smo skloni potcijenjivanju skandinavskih rivala, iako od njih na svakom nivou dobijamo packe. Kao da nam četiri utakmice Budućnosti od prošlog ljeta nijesu bile dovoljne ili utakmice mlade reprezentacije na Farskim ostrvima gdje smo upisivali poraze, islandski Breidablik smo vidjeli kao samo još jednu prepreku ka ostvarenju cilja, igranju u nekoj grupnoj fazi evropskih takmičenja.

Fudbalska realnost je drugačija od naše percepcije, na našu nesreću, što smo mogli da vidimo u 90 i kusur minuta na Islandu. Breidablik igra dobar fudbal, zna šta želi, fali im, što je uglavnom klasika za većinu ekipa sa tih destinacija, malo fudbalskog šmeka i vica, ali dobro kapiraju šta mogu između sebe, šta kod njih funkcioniše dobro, a šta bi mogli i morali da izbjegavaju. Nadam se da su gledaoci mogli i da vide, kako ta lopta ide brzo i lako po vještačkoj travi, odudara od svega što crtamo Skandinavcima kao fudbalski stil.

Međutim, uprkos dobrom rivalu, Budućnost nije pala na fudbalskom ispitu, neke stvari su izgledale moćno i privlačno, kao da ekipa raste pred našim očima, uz bljeskove talenta, ali i rovokopačke kapaciteta veznog reda i poslednje linije. Jeste, nekada je Budućnost bila u krilu Dragojeviću, ali transformacija je, kada su se neke fudbalske roletne otvarale, izgledala dobro, a falila je ta realizacija da se dodatno šokira rival koji je uporno pokušavao, ali nije previše izgradio.

Ono što je bilo jasno vidljivo, Budućnost je od starta, imala problem sa fokusom, jer je vrlo rano, krenula da svoju prijeko potrebnu energiju troši na verbalne duele sa izvjesnim Muminovićem, pa kasnije i sa svim ostalim igračima Breidablika, totalno skrenula fokus sa zadataka od strane Nedovića, pa se prešlo na nadgornjavanje i ponašanje često vidljivo na nekim plemenskim skupovima i igrama.

Svi pogrešni reperi ponašanja iz domaće lige, ubijeđivanje i rasprave sa sudijama, sa igračima rivala, prenešeno na evropske terene ne izgleda dobro. Nadam se da je svima jasno da danas sudije mijenjaju svoje odluke samo zahvaljujući VAR tehnologiji, da niko neće priznati da je napravio grešku, prvi u redu u fudbaleri, pa zašto bi to uradio i neki sudija. Pritom, suđenje daleko od toga da je bilo loše ili domaćinsko, jednostavno, taj Muminović i taj sudija, očigledno imaju nešto što podiže pritisak našima.

Sve što se dešavalo nakon povrede Mirkovića u prvom poluvremenu, treba da se obriše nekom vrlo jakom gumicom ili korektorom, da se zaboravi za sva vremena. Dobro je što je Budućnost kroz saopštenje prepoznala svoje greške i oglasila se, uz kritike za igrače i članove stručnog štaba, jer ne postoji taj sudija ili taj Muminović koji mogu i/ili znaju da vas izbace iz takta toliko da vi skrenete sa osnovnog cilja, prolaska dalje za svoje i dobro crnogorskog klupskog fudbala.

Jeste, mogla je ta lopta da se izbaci van granica terena, kada je Mirković dobio udarac, da vjerovatno je taj Muminović nervirao sve redom, ali da se fokusirate na njegove riječi, ma kakve bile, zaboravljajući svoje fudbalske obaveze, to tako liči na nas, a ne bi trebalo. Svaki atom energije, koji se donosio sa priprema, kroz utakmice sa Lapijem, bio nam je potreban za najbolji mogući ishod i opšti utisak, a mi smo otišli u krajnost, gdje smo napustili stadion sa visoko podignutim prstom prijeteći. Mučno.

Način na koji se Budućnost rasformirala u drugom poluvremenu, vjerovatno je idealan za prikazivanje kroz neke fudbalske bukvare, jer je Ražnatović uradio što se ne radi, pogotovo pred sudijom koji je sposoban da trpi sve što mu kažete, sa i bez razloga. Znam, dodatni problem je i to što je ono što je mladi bek Budućnosti uradio, u Crnoj Gori samo žuti karton, dobar je momak i nije on to sigurno namjerno. U Evropi ti parametri ne važe, nikoga ne interesuje šta si ti mislio, sudije prepoznaju ili ne, namjeru.

Situaciju sa Mirkovićem, ne može opisati kako treba ni forenzičar, jer šta se dešavalo u tim minutima otkako je Mirković, očigledno već u bolovima, preuzeo poziciju lijevog beka, do isključenja, pa njegovog pokušaja da se obračuna sa stručnim štabom, mučno je i napisati. Znamo da je Luku boljelo, da je Luka probao da igra, a kad nije više mogao, nespretno je probao da napravi faul i prekine igru, jer izvoditi aut sa bolom preko rebara, nije potrebno znati previše o anatomiji da shvatite da je to neizdrživo.

I opet, ozbiljna je razlika u tome šta je dobra namjera, a šta loša realizacija. Moralo se brže i bolje, morao je Luka da dobije svoju adekvatnu zamjenu na vrijeme, moralo se misliti o sugestijama igrača na terenu. Sa dva igrača manje, sa promašenim zicerom Mijovića, bilo je potpuno očekivano da njih sedam-osam Spartanaca pokleknu, jer falilo je u poslednjim trenucima tijela i tamo gdje su trebala da budu, ali nijesu iz neobjašnjiivih razloga za nas koji smo gledali utakmicu preko tv ekrana. Lekcije se nagomilavaju, moraju da se dobro pročitaju, procesuiraju, da se usvoje zaključci.

Budućnost, pred revanš u četvrtak, treba da zaboravi sve što se dešavalo na Islandu, sudiju, pogotovo Muminovića, pa i sve one stvari koje smo pročitali u tom saopštenju, gdje se osim priznanja krivice, provlače i alibiji koji nemaju nikakve veze sa onim što se dešavalo na terenu. Budućnost mora da shvati, ako se opet budemo bavili Muminovićem, na terenu nemamo šansi protiv solidnog protivnika.

I nije čudno što i dalje pišemo o ponašanju, a ne o igri, jer je ponašanje dovelo do rezultata koji nije ispratio igru momaka. Ko prepozna kritiku, usvoji je, biće dva koraka bliže da ispravi mane i dotakne to što je ambicija, cilj. Poželjno je, da se o tome piše, da se jednom zapamti, nauče lekcije i konačno krene dalje, jer uvijek nam se na putu do uspjeha desi neki nepoželjni segment koji navuče da sve ostalo ostane u drugom planu, sa razlogom.

Budućnost ima kvalitet da pobijedi Breidablik, ima klasu Đukanovića, kreativnost Mijovića, ima više nego dovoljno mogućnosti i opcija da ponovi sve ono iz duela protiv Lapija, da pogodi više puta mrežu Islanđana. Biće dovoljno da zamisle Sutjesku iz prošle sezone, iz one prve utakmice kupa, da prenesu to stanje uma na teren i biće dovoljno.

Fudbaleri će u četvrtak dobiti najveću moguću podršku koja može da se pruži, barem po najavama, treba ih pogurati, bez obzira na stanje na semaforu, tu djecu treba voljeti, od početka do kraja, da bi pokazali to što imaju. Uostalom, kad kažem djecu, ne pretjerujem, Budućnost ima tinejdžerski tim u kojem je očekivano da se ne desi sve što ste planirali, što morate da planirate i da se to na tom putu na to i navikavate.

Budućnost je u revanš krenula sa kampanjom ”Možemo”, sa pravom, uz podsjećanje i podršku momaka koji su protiv Genka jurili i dostigli 0-2 iz Belgije i ispali nakon penala. To je bila jedna od ljepših stranica crnogorskog klupskog fudbala, bez obzira na konačan ishod. Nama treba još jedna takva noć, a Budućnost sigurno može, samo po jednim uslovom, zaboravite Muminovića, igrajte fudbal, lopta će vas nagraditi. Jedan gol ste već dali jer ste prihvatili greške, drugi će doći istog trenutka kad zaboravite alibije. Onda za ”Možemo” fali još jedan, uguraće ga pun stadion.