Gurović: "Direktno sa splava smo Bodiroga i ja dolazili na trening"

Milan Gurović legendarni bek košarkaške reprezentacije Jugoslavije otkrio je neke detalje iz zlatnog perioda 2001. i 2002.godine, koji su se dugo skrivali.

On je gostujući u košarkaškom podkastu “Jao Mile” kod bivšeg centra Mileta Ilića (bio član Nju Džersi Netsa), govorio o periodu kada je reprezentacija tadašnje Jugoslavije objedinila titule Svjetskog i Evropskog prvaka, ali i o “mračnim” detaljima koji su se tada skrivali.

Stariji ljubitelji košarke se sjećaju da je Svetislav Pešić tada bio na granici živaca, ali niko nije mogao da odgonetne zbog čega. Spominjale su se kafane, splavovi, ali bez valjanih dokaza.

“Peđa Stojaković je lijepo rekao da se zahvaljuje splavovima što su nas pripremali. Jednom, sjećam se, Bodiroga, Peđa, Dejan Tomašević i ja, bili smo do osam ujutru na jednom splavu. Mislim da je splav malo upao u Savu koliko je bio pretrpan. Imali smo trening u pola 10. Malo dopingovani, pod gasom, ali odradimo trening. Isparavalo je na sve strane, plave usne, pa onda ručak, odspavaš. Naravno da je Pešić provalio sve. Bio je ‘namazan’ i iskusan, znao je da progleda kroz prste” kroz osmjeh priča popularni Čiča.

A, onda se Gurović nije pojavio na vrijeme za jedan trening i napravio je haos ekipi. Pešić je želio da im da slobodan dan, Milan je pogrešno čuo i napravio je problem.

“Nisam ga dobro razumio, rekao je u tom momentu, spavanje u hotelu i sjutra poslije treninga dan i po slobodno. Ne znam šta mi je bilo, razumio sam drugačije, razumio sam slobodno. Izašao sam u grad sa društvom. Dolazim ujutru na doručak, svi u papučama. Sjeo sam onako u odjelu da jedem, Pešić ustao, gleda me. ‘A ti, sad iz grada?’, objašnjavam da nisam sad, već da sam prije 20 minuta došao. Onda on saopšti da niko ne dobija slobodno vrijeme. Svi su onda bili bijesni na mene, psovali su me, vrijeđali, pet dana su me mrzeli kao Njemca. Bilo je svašta. Ekipa je bila super. Družili smo se, izlazili, tukli se. Znaš u Železniku kako je bilo, nije nikome dozvoljavao da uđe u halu. Tu se trening nikad nije završavao”.

Priča ga je kasnije odvela i u 2005. i veliki debakl reprezentacije na Evrobasketu, i to u našoj zemlji. Tada je zauzeto tek deveto mjesto i bolno su raspršeni snovi nacije o zlatu u Beogradu.

“Pokazala se ta sujeta u Novom Sadu, sve je tada isplivalo, sav taj ‘prljav veš’. Bio sam dio tog tima. Među rijetkima koga je Željko Obradović tada pohvalio. Onda su novinari izvrnuli, kao da sam ja kolovođa bio. Doživljavaju me kao negativca nekog. Ja sam surovi profesionalac bio, jesam na terenu bio bezobrazan, pretjerivao, ali što se profesionalizma tiče, uvijek prvi. Vidio je to i Željko, rekao je javno”, zaključio je Gurović. 

Kao jedno od najvećih razočarenja vezanih za reprezentaciju smatra ne dobijanje poziva za nacionalni tim 2000. godine.

“Imao sam 25 godina, bio sam ljut i revoltiran što nisam prošao na Olimpijske igre. On (Željko Obradović) je donio odluku, mislim da nije bila njegova, ali ne bih o tome. Smatrao sam da je bilo mjesta za mene. Neka viša sila je odlučila da ne odem. Bio sam revoltiran time, razočaran, odbio sam čovjeka, napravio sam veliku grešku i kajem se zbog toga. Izvinio sam mu se kada smo pričali kasnije, objasnio sam mu da mi je krivo, jer je čast igrati za takvog čovjeka. Rekao mi je ‘Milanče, svi mi grešimo, pa i ja.’ Ja sam imao dvije ili tri kardinalne greške u karijeri, mada je moglo da bude i gore”, zaključio je Gurović.

Reprezentativnu karijeru završio je 2007.godine. Bio je kapiten Srbije na tom Evrobasketu gdje je zauzet najgori plasman u istoriji reprezentacije kako god se ona zvala.