Sve zvijezde, utakmica najboljih igrača NBA lige u ovom momentu, bila je u sijenci dvojice, jedan je promijenio igru, Stef Kari, drugi je najuticajniji svih vremena. Majkl Džordan se nije pojavio na zvaničnom fotografisanju najboljih 75 igrača lige uoči same utakmice, tako ostavio veliku rupu na jednoj od najvažnijih fotografija svih vremena. Imao je važnije obaveze, Daytona 500 i dva automobila čiji je vlasnik i sponzor bili su bitniji. Kada je završila trka, ukrcao se na vrijeme u privatni avion i došao u Klivlend, baš na vrijeme, da zasijeni sve.
Sve zvijezde NBA lige sada i svih vremena, okupile su se u Klivlendu, prethodnog vikenda. All Star nije što je bio, jednostavno, narod se umorio do pretjeranog konzumiranja ničega, što ova utakmica godinama sve više nudi. Igra se da bi se igralo, ne igraju se odbrane, sve je manje vau poteza, više se priča o samim izborima nego o utakmicama, a to je i vrijeme za one velike intervjue koji se čekaju da zabibere nastavak sezone.
Program je svake godine lošiji, šta god da se izmisli, nikako da donese dovoljno uzbuđenja. Ove godine su takmičenja u navodnim vještinam i pogotovo zakucavanjima, potpuno ugasili svaku nadu da će se All star vratiti u vrh gledanosti. Da nije bilo Taunsa i Kenarda u takmičenju za tri poena, ne bi imali o čemu da pričamo, prije nego smo ušli u samu utakmicu. Nije bilo baš tako loše i neprijatno, samo iz jednog razloga, u Klivlendu su van terena, bili oni najbolji koje je liga ikada imala.
Nekoliko sati pred početak utakmice, kroz internet je prošla munjevito, jedna fotografija, gdje je sve ono najbolje, što je liga ikada imala. Falili su nažalost pokojni, falio je jedan od najvećih, a svakako najuticajniji svih vremena. Mediji nijesu imali pojma, da li će da se pojavi, kakvi su mu planovi, organizatori su se držali programa, Adam Silver se ušunjao iza Vesta i Džabara, Medžikov osmjeh od stotinu miliona dolara niko nije mogao da sakrije, Lenardu niko nije mogao da navuče osmijeh ni za duplo više. Usput, razbio je svaki dres kod, duks sa kapuljačom ispod sakoa, što nije dozvolio sebi ni Karmelo, koji je kapuljaču vratio u epicentar modnih dešavanja.
Ajverson je nosio zlatnu kajlu, Stokton nije ponio sa sobom potvrdu o vakcinaciji, Pejton je opet nakrivio ulijevo, a interesantno da su Alen i Garnet stajali jedan ispod drugog, iako sage o netrpeljivosti između njih dvojice, traju godinama. Barkli je spremio plavu kravatu, MekHejl solarijumsku crvenu osunčanu boju lica, Kris Pol i longetu zbog preloma palca, zbog kojeg će morati makar dva mjeseca van terena. Harden je izgledao kao stiker, ali je makar konačno bio nasmijan, poslije ”mučenja” u Bruklinu.
I dok prelazite sa lica na lice, u sebi računate ko vam je sve poznat, ko nije, koga ste voljeli, koga manje, sama pomisao da na fotki nema Majkla Džordana, jednostavno ostavlja rupu. Mnogi su se pitali, šta je to bitnije od pojavljivanja na toj epskoj fotki, ali Džordan je uvijek bio spreman za opkladu više, za izazov, za borbu da se nešto osvoji, zgrabi, uzme. Zato je njegov dolazak, u poslednji čas, među najbolje, u Klivlendu, bio sličan onom što smo gledali samo na filmovima, kada Mojsije razdvaja more.
Nije bilo upitno da li će Majkl dobiti ovacije, naravno da se jednom od najvećih, a u srcima mnogih i dalje jedinom koji bi mogao do te titule, mora pokloniti posebna pažnja, bez obzira na komparacije sa ”domaćim” LeBronom. Nikome nije bilo svejedno kada se Džordan pojavio, podigao visoko desnu ruku, opet nekako podigao košarkaški oreol iznad glave i dokazao da je njegov uticaj na igru i dalje mješavina strahopoštovanja i gorkih uspomena za one koji nijesu navijači Čikaga.
Bez obzira što njegovi fazoni nijesu baš najbolji, bez obzira što i dalje ne umije da izabere najbolje riječi, sve što kaže Majkl, sluša se i čuje. Medžiku je nabacio da je ”stari pas” uvažavajući generaciju koja je podigla na ramena ligu, kojom je on kasnije dominirao. Odmah ga je izazvao, idemo 1 na 1, da vidimo ko je bolji, našalio se grubo Džordan, sa čovjekom koji je loš analitičar i generalni menadžer, ali fenomenalan preduzetnik. Medžik se nasmijao tako, da su mislili da će da mu pozli.
Svi su željeli da progovore neku sa Majklom, da ga dotaknu, da mu se jave, a onda je došao na red sudar generacija, srdačan susret sa Džejmsom, nekoliko rečenica uvažavanja od Džordana za LeBrona, zaljubljeni pogled majstora Lejkersa, koji je bio toliko ushićen, da mu se poslije mnogo godina zažario pogled i treslo tijelo od uzbuđenja. Gledati dvojicu, na različite načine, najboljih, ikada, kako razmijenjuju vojvodo, serdare, postaće i ostaće susret za sva vremena.
I dok je svoju harizmu, neoštećenu silnom tekilom koju je popio u međuvremenu, Džordan širio Klivlendom, potvrđujući svoj status mitskog bića, do kraja večeri, samo su LeBron i Kari, dotakli dio njegovog veličanstva. Kari je ubacio 50 poena, šutirao za tri 16/27, demonstrirao kako i na koji način je promijenio igru, a onda kada je bilo najpotrebnije, Džejms je pogodio za pobjedu svoje ekipe, još jednom dokazao koliko mu je bitno, pa makar igrali u čvrge.
Susret Džordana i Džejmsa nije predaja štafete, niko tu nikoga nije uzdigao, potcijenio, niti zauzeo, niti prepustio tron, taj magični momenat, pokazatelj je koliko je veliki sport, koliko je velika NBA liga, koliko je košarka srećna, koliko smo mi u fenomenalnoj poziciji da pratimo i upoređujemo velikane. Nasleđe koje ostavljaju, ne samo Džordan i Džejms, ne samo onih 75, svako na svoj način, govori o tome koliko nam je sport bitan i koliko nam donosi uspomena.
All Star je bio često negledljiv, ovog puta odvukao nam je mnogo vremena, ali i dao onaj začin, koji često na nas pada, samo kada se dohvatimo albuma sa starim fotografijama. Kad vidite klince kako ne mogu da zakucaju, sjetite se Dominika i Spada, Majkla sa linije penala, Kenija Skajvokera, kada vidite da se muče da bace pas od desetak metara, sjetite se onog Medžikovog zuma kroz devet ljudi i 18 ruku, sjetite se i Majkla kako se oslobađa Ila i Rasela, kako dodaje Keru i Peksonu, sjetite se sebe, kako govorite, tri, dva, jedan. I svaki put uđe.
